Ceo zivot sebe vidim kao ne prilagodjenu, prepoznajem se u 6 od 7 tacaka. Nemam hronicni umor. Verujem da nosim u velikoj meri deo nasledja predaka, koje se ogleda u svim ovim tackama. Shvatila sam tek kad mi je majka umirala da to nisam ja, nisu samo moji strahovi u pitanju vec i nasledjeni. Sa smrcu oca 2 meseca kasnije, to se pojacalo. 4 godine kasnije brat mi je oboleo od kancera pluca i godinu dana kasnije umro. Nemoc koju sam osetila, nemogucnost da bilo sta promenim kao i da prihvatim da to nije moja nadleznost, svih 6 signala od 7 je eksplodiralo i razbilo me. Sada pokusavam da pocnem da zivim svoj zivot bez tereta proslosti i shvatam da ne mogu sama.

Radim na sebi vec 25 godina, osvestila sam dosta svojih ponasanja ali nista od toga nije pomoglo mom unutrasnjem detetu da se oseca sigurno i voljeno i da me ne preplavljuje stalno emocijama koje sada krace traju jer ih imenujem i time razotkrivam i zaustavljam. Problem je telo, tu sva stecena racionalnost ne pomaze. Ono reaguje kako ono hoce.

Meni je sve trauma, i dobro i lose. Nervni sistem reaguje istom snagom i to je neprijatno iskustvo, uvek

Zavisno od situacije desava mi se svaka od ove 4 stavke. Nekad je borba, drugi put beg, treci put duboka nemoc, zamrzavanje i maksimalno nadrazen nervni sistem. Kad prodje kriza u nekim slucajevima sam u prilagodjavanju, ugadjanju i tada je "ne" potisnuto